Поносно објављујемо да је на овогодишњем литерарном конкурсу „Ленкино перо“ наша ученица треће године смера Туристички техничар, освојила трећу награду за своју песму.
Овај успех представља велики подстрек за све ученике који желе да своју креативност и таленат изразе кроз писану реч. Конкурс „Ленкино перо“ већ годинама подстиче младе ствараоце да истражују лепоту језика, развијају своје литерарне способности и храбро поделе своје мисли са широм публиком.
Нашој награђеној ученици честитамо на изузетном резултату и захваљујемо што својим трудом, маштом и стилом представља нашу школу у најбољем светлу.
Желимо јој још много инспирације, успеха и стваралачког жара!
Где се душе препознају
У теби сам срела ћутање које зна,
не оно које бежи, већ оно које чека.
Као што река зна обалу – и кад је далеко –
тако сам те знала, и пре него што си ме погледао.
Ти ниси дошао да ми будеш почетак.
Дошао си да ми будеш наставак нечега
што сам одувек носила,
а нисам знала име да му дам.
Твоје очи нису очи.
Оне су две молитве које су преживеле олује,
два светионoка што су у мени тражила луку,
и пронашла су место у тишини где сам престајала да бежим.
Волим те,
не као што цвет воли сунце,
већ као што семе разуме таму пре него што проклија.
Не као што се усне додирују,
већ као што се тишина и смисао сусретну у једном истом даху.
Ти си био огледало у којем сам први пут видела
каким ме је Бог замислио пре него што сам се срушила.
Твоја љубав није била утеха,
него изазов да растем,
да будем целина тамо где сам била лом.
Знаш…
има дана кад не знам како да будем блага.
Кад рана заболи иако је стара.
Али ти си остао – не да ме лечиш,
већ да ме подсетиш да рана није крај приче.
Поред тебе сам научила да љубав није узимање,
већ даривање и остајање и кад ништа није лако.
Да није страст оно што траје,
већ оно што градиш док свет гори,
а ти бираш да држиш нечију руку.
Нисам ти рекла –
али понекад се молим не да те волим више,
него да те волим боље.
Да ти будем мир, а не само уздах.
Да ти будем дом, а не само пролаз.
Јер кад те гледам,
не гледам те телом.
Гледам те душом што памти како је било
пре тела, пре имена,
у оним вечностима кад смо се само тражили.
И ако икада заборавиш ко си,
дозволи ми да ти будем подсетник.
Не кроз речи, већ кроз начин на који те носим.
Као песму без краја,
као тишину која говори:
„Овде си. И све је у реду.“
